Sudbinski susret na trotoaru: Trenutak kada se dobrota vratila tamo gde je počela

Sedeo je na ivici trotoara, pogrbljen i sasvim sam. Glava mu je bila spuštena, a ruke su mu blago drhtale dok je stezao praznu plastičnu flašu. U gradu koji nikada ne staje, on je izgledao kao nepomično ostrvo tuge. Bez mnogo razmišljanja, prišao sam mu i pored njega spustio novu bocu vode. „Popijte, odmorite malo“, rekao sam tiho.

Čovek se trgao. Polako je podigao pogled, a ono što sam video u njegovim očima zbunilo me je više od bilo koje reči. Nije me gledao kao stranca koji mu je upravo pomogao. Gledao me je sa nevericom i nekom dubokom, bolnom prepoznatljivošću.

„Sine…“, progovorio je glasom koji je jedva nadjačao uličnu buku. „Nisam verovao da ću te ikada više sresti.“

Zastao sam, pokušavajući da se setim tog lica. Nisam ga prepoznavao, ali način na koji je izgovorio moje ime naterao me je da sednem pored njega na beton. Ispričao mi je priču koju sam ja, kao dete, davno zaboravio. Pre skoro dvadeset godina, on je bio taj koji se zaustavio usred gužve da pomogne izgubljenom i uplašenom dečaku. Taj dečak sam bio ja.

Život ga u međuvremenu nije štedeo. Niz nesrećnih okolnosti i loših procena odveli su ga na samu marginu društva. Rekao mi je da mu nije važna voda koju sam mu doneo, već činjenica da sam zastao. Kaže da se glasovi koji nose dobrotu ne zaboravljaju i da ga je sećanje na naš davni susret držalo u životu tokom najtežih noći na ulici.

Dok je polako pio vodu, ruke su mu prestale da drhte. Priznao je da mu je ovo bio najteži dan u nedelji i da mu je moj dolazak vratio snagu da izdrži još malo. Nije tražio milostinju, samo je želeo da podeli trenutak sa nekim ko ga vidi kao čoveka, a ne kao senku na asfaltu.

Ostavio sam mu još malo hrane i vode, ali dok sam odlazio, osećao sam da sam ja taj koji je dobio više. Shvatio sam da naši mali gestovi, koje često smatramo beznačajnim, mogu postati nečiji jedini oslonac godinama kasnije.

Ovaj susret me je naučio da niko na ulici nije samo prolaznik bez priče. Svako nosi svoj teret, a nekada je obična boca vode, pružena sa poštovanjem, dovoljna da podseti čoveka da još uvek vredi. Ništa na ovom svetu nije slučajno, a dobrota je krug koji se uvek zatvori, baš onda kada nam je to najpotrebnije.