„Nisam tvoja garancija. Ovo je moj život.“
„Da, ovo jeste moj stan. Ne, dugovi tvoje majke nisu moja odgovornost. I da — pokrenula sam razvod. Umorna sam od toga da budem nečija sigurnosna mreža.“ 
Te riječi su visjele u zraku poput dima nakon eksplozije. Nikolaj je zgrabio daljinski i tresnuo ga o sto, kao da će tako utišati stvarnost.
— „Radiš to namjerno? Hoćeš li da mojoj majci pozli?“ povikao je, sav crven u licu.
Elena nije ni podigla pogled. Nastavila je prati tanjire, metodično, gotovo robotski.
— „Smiri se. Ako već brineš za njeno zdravlje, može početi tako što neće kopati po mojim ladicama.“
— „Ona želi najbolje!“ navalio je, ulazeći dublje u kuhinju. „Kaže da živiš kao djevojčica. Trideset pet godina, a ponašaš se kao studentica. Imaš muža, porodicu!“
Elena se okrenula, obrisala ruke i pogledala ga pravo u oči.
— „Zato što je ovo moj stan. I ako odlučim da mi čaj stoji u donjoj fioci, stajat će tamo. Tačka.“
Uzdisao je glasno, namjerno.
— „Sve je kod tebe moje, moje. Jesi li ikada pomislila da više ne živiš sama?“
— „Jesam. Svaki put kada mi neko ulazi u kupatilo dok se tuširam jer ‘nešto curi’. Kad mi se u frižideru pojave tegle koje nisam kupila. Kad mi se dokumenti pomjere. Da, primijetim.“
Nastala je tišina. Teška. Ljepljiva.
— „Je li ideja o preuređenju bila tvoja?“ upitala je.
Nije odgovorio.
— „Naravno da nije“, nastavila je. „Tvoja majka misli da je to ‘za dobrobit porodice’. Da se, ne daj Bože, stan ne izgubi.“
Elena se nasmijala — kratko i bez radosti.
— „Stan ne ide nigdje. Testament je jasan. Čak i da nestanem sutra — ne pripada njoj.“
— „Mama samo brine…“
— „U dugovima je do vrata, Kolja.“
Ta rečenica ga je pogodila jače od vike. Okrenuo se prema prozoru, oslonio ruke na dasku.
— „Ne razumijem…“
— „Ili ne želiš“, rekla je mirno. „Sudski izvršitelji su dolazili. Digla je kredit na tvoje ime. A sada želi moj stan — kao zalog.“
Rame mu se spustilo. Kao da je nosio teret koji je tek sada postao vidljiv.
— „Rekla je da pomaže porodici…“
— „Ovo joj je četvrti pokušaj da se izvuče. Samo sada cilja više.“
Okrenuo se. Oči su mu bile mutne.
— „Ali ona mi je majka…“
— „A ja sam ti žena. Ili barem bila.“
Ušla je u dnevnu sobu. Miris novog laminata više joj nije djelovao domaće. Sve je počelo ličiti na privremeni smještaj.
— „Zar si stvarno mislila da ću pristati?“ pitao je tiho.
— „Mislila sam da si odrastao.“
Zalupio je ormarić.
— „Ne znaš kako je biti između dvije strane!“
— „Znam. Ja sam bila treća — ona koju si planirao žrtvovati.“
— „Elena…“
— „Odlazi. Prenoći kod majke. Razmisli gdje ti je mjesto.“
Prošla je pored njega bez dodira. Vrata su se zatvorila tiho, ali konačno.
Dolazak bez poziva
Naredne večeri, zvono je zazvonilo.
— „Znam da si tu.“
Margarita Vasiljevna. Teške potpetice. Udarci po vratima.
— „Stan treba da bude na mužu!“ vikala je. „Ja nisam rodila sina da bi mu žena komandovala!“
— „Idite kući“, rekla je Elena kroz vrata. „Nema više razgovora.“
— „Kolja dolazi! Nas troje ćemo odlučiti!“
— „Imate dugove.“
Tišina.
Udarac u vrata.
— „Ti si samo imala sreće“, siknula je. „Bez nas bi sve izgubila!“
— „Odlazite. Ili zovem policiju.“
Koraci su se udaljili. Ostao je samo težak miris parfema.
Nikolaj se vratio s kesom iz prodavnice.
— „Mama kaže da si bila gruba.“
— „Laganje ti ide bolje od hrabrosti.“
— „Utjerivači su joj pred kućom!“
— „To nije moj problem.“
— „Ne mogu birati između vas!“
— „Već jesi.“
Zgrabio ju je za ruku.
— „Zaboravljaš da si udata!“
— „Pusti me.“
Izvukla je dokumente.
— „Promijenila sam testament. Ako mi se nešto desi — stan ide u fondaciju za žene koje su preživjele porodično nasilje.“
Problijedio je.
— „Ti nisi normalna.“
— „Jesam. Konačno.“
— „Ozbiljna si?“ pitao je kasnije.
— „Nasilje nije samo udarac. To je strah u vlastitom domu.“
— „Ne želim da majka umre u dugovima.“
— „Onda prodaj auto. Moj stan nije rješenje.“
Sljedećeg dana, na vratima se pojavio natpis o zabrani ulaza. Kamera je treptala.
— „Podnijela sam zahtjev“, rekla je mirno kada je Margarita nazvala.
— „Uništavate porodicu“, odgovorila je svekrva.
— „Bolje slobodna nego rob.“
Dvije sedmice kasnije, Elena je sjedila na prozoru. Papiri za razvod. Testament. Računi.
Poruka od advokata: „Saslušanje je zakazano.“
Nije plakala. Praznina je bila čista.
Zvono je zazvonilo.
— „Program podrške za žene nakon razvoda“, rekla je mlada žena.
Elena se nasmiješila.
— „Ne samo da ću učestvovati. Želim pomoći.“
Mjesecima kasnije, na vijestima — prilog o zaduženoj penzionerki koja pravi skandale.
— „Prepoznajem vas“, rekla je Elena i ugasila TV.
Sipala je dobar čaj. Sjela u tišinu.
Bez straha. Bez krivice. Bez tuđih dugova.
Samo — život.
Te riječi su visjele u zraku poput dima nakon eksplozije. Nikolaj je zgrabio daljinski i tresnuo ga o sto, kao da će tako utišati stvarnost.
— „Radiš to namjerno? Hoćeš li da mojoj majci pozli?“ povikao je, sav crven u licu.
Elena nije ni podigla pogled. Nastavila je prati tanjire, metodično, gotovo robotski.
— „Smiri se. Ako već brineš za njeno zdravlje, može početi tako što neće kopati po mojim ladicama.“
— „Ona želi najbolje!“ navalio je, ulazeći dublje u kuhinju. „Kaže da živiš kao djevojčica. Trideset pet godina, a ponašaš se kao studentica. Imaš muža, porodicu!“
Elena se okrenula, obrisala ruke i pogledala ga pravo u oči.
— „Zato što je ovo moj stan. I ako odlučim da mi čaj stoji u donjoj fioci, stajat će tamo. Tačka.“
Uzdisao je glasno, namjerno.
— „Sve je kod tebe moje, moje. Jesi li ikada pomislila da više ne živiš sama?“
— „Jesam. Svaki put kada mi neko ulazi u kupatilo dok se tuširam jer ‘nešto curi’. Kad mi se u frižideru pojave tegle koje nisam kupila. Kad mi se dokumenti pomjere. Da, primijetim.“
Nastala je tišina. Teška. Ljepljiva.
— „Je li ideja o preuređenju bila tvoja?“ upitala je.
Nije odgovorio.
— „Naravno da nije“, nastavila je. „Tvoja majka misli da je to ‘za dobrobit porodice’. Da se, ne daj Bože, stan ne izgubi.“
Elena se nasmijala — kratko i bez radosti.
— „Stan ne ide nigdje. Testament je jasan. Čak i da nestanem sutra — ne pripada njoj.“
— „Mama samo brine…“
— „U dugovima je do vrata, Kolja.“
Ta rečenica ga je pogodila jače od vike. Okrenuo se prema prozoru, oslonio ruke na dasku.
— „Ne razumijem…“
— „Ili ne želiš“, rekla je mirno. „Sudski izvršitelji su dolazili. Digla je kredit na tvoje ime. A sada želi moj stan — kao zalog.“
Rame mu se spustilo. Kao da je nosio teret koji je tek sada postao vidljiv.
— „Rekla je da pomaže porodici…“
— „Ovo joj je četvrti pokušaj da se izvuče. Samo sada cilja više.“
Okrenuo se. Oči su mu bile mutne.
— „Ali ona mi je majka…“
— „A ja sam ti žena. Ili barem bila.“
Ušla je u dnevnu sobu. Miris novog laminata više joj nije djelovao domaće. Sve je počelo ličiti na privremeni smještaj.
— „Zar si stvarno mislila da ću pristati?“ pitao je tiho.
— „Mislila sam da si odrastao.“
Zalupio je ormarić.
— „Ne znaš kako je biti između dvije strane!“
— „Znam. Ja sam bila treća — ona koju si planirao žrtvovati.“
— „Elena…“
— „Odlazi. Prenoći kod majke. Razmisli gdje ti je mjesto.“
Prošla je pored njega bez dodira. Vrata su se zatvorila tiho, ali konačno.
Dolazak bez poziva
Naredne večeri, zvono je zazvonilo.
— „Znam da si tu.“
Margarita Vasiljevna. Teške potpetice. Udarci po vratima.
— „Stan treba da bude na mužu!“ vikala je. „Ja nisam rodila sina da bi mu žena komandovala!“
— „Idite kući“, rekla je Elena kroz vrata. „Nema više razgovora.“
— „Kolja dolazi! Nas troje ćemo odlučiti!“
— „Imate dugove.“
Tišina.
Udarac u vrata.
— „Ti si samo imala sreće“, siknula je. „Bez nas bi sve izgubila!“
— „Odlazite. Ili zovem policiju.“
Koraci su se udaljili. Ostao je samo težak miris parfema.
Nikolaj se vratio s kesom iz prodavnice.
— „Mama kaže da si bila gruba.“
— „Laganje ti ide bolje od hrabrosti.“
— „Utjerivači su joj pred kućom!“
— „To nije moj problem.“
— „Ne mogu birati između vas!“
— „Već jesi.“
Zgrabio ju je za ruku.
— „Zaboravljaš da si udata!“
— „Pusti me.“
Izvukla je dokumente.
— „Promijenila sam testament. Ako mi se nešto desi — stan ide u fondaciju za žene koje su preživjele porodično nasilje.“
Problijedio je.
— „Ti nisi normalna.“
— „Jesam. Konačno.“
— „Ozbiljna si?“ pitao je kasnije.
— „Nasilje nije samo udarac. To je strah u vlastitom domu.“
— „Ne želim da majka umre u dugovima.“
— „Onda prodaj auto. Moj stan nije rješenje.“
Sljedećeg dana, na vratima se pojavio natpis o zabrani ulaza. Kamera je treptala.
— „Podnijela sam zahtjev“, rekla je mirno kada je Margarita nazvala.
— „Uništavate porodicu“, odgovorila je svekrva.
— „Bolje slobodna nego rob.“
Dvije sedmice kasnije, Elena je sjedila na prozoru. Papiri za razvod. Testament. Računi.
Poruka od advokata: „Saslušanje je zakazano.“
Nije plakala. Praznina je bila čista.
Zvono je zazvonilo.
— „Program podrške za žene nakon razvoda“, rekla je mlada žena.
Elena se nasmiješila.
— „Ne samo da ću učestvovati. Želim pomoći.“
Mjesecima kasnije, na vijestima — prilog o zaduženoj penzionerki koja pravi skandale.
— „Prepoznajem vas“, rekla je Elena i ugasila TV.
Sipala je dobar čaj. Sjela u tišinu.
Bez straha. Bez krivice. Bez tuđih dugova.
Samo — život.
Post a Comment