Božićno čudo u poštanskoj torbi: Pismo koje je otopilo srce starog poštara

Poštar Mile decenijama je decembar doživljavao kao teret. Za njega praznici nisu bili lampice i pesma, već beskrajne smene, teška torba na promrzlim ramenima i klizavi pločnici. Nakon trideset godina službe, Mile je verovao da ga ništa više ne može iznenaditi niti ganuti. Život ga nije štedeo – ostao je sam, a svakodnevica mu je postala siva poput zimske magle.

Sve se promenilo jednog Badnjeg jutra kod škole na uglu. Dok je ledni vetar nanosio sneg, Mile je praznio sandučić gunđajući sebi u bradu. Među gomilom belih koverti i računa, pojavila se jedna neobična, roze boja. Bila je to ručno izrađena koverta, prekrivena šljokicama i dečijim crtežima, ali bez prave adrese.

Adresa: Nebeska ulica bb

Na mestu gde ide adresa, krupnim, još uvek nesigurnim slovima pisalo je: "ZA MOG TATU MARKA, NEBESKA ULICA BB. HITNO ZA BOŽIĆ". Umesto markice, u uglu je stajalo nacrtano srce.

Iako pravila nalažu da se takve pošiljke bacaju, Mile je zastao. Nešto ga je steglo u grudima, podsećajući ga na godine kada su njegova deca bila mala. Umesto u kantu, pismo je sakrio u unutrašnji džep uniforme, pored samog srca.

Kada se vratio u toplu zgradu pošte, Mile je drhtavim rukama otvorio kovertu. Sadržaj je naterao ovog prekaljenog čoveka da sedne i zaplače.

"Dragi tata, mama kaže da si ti sada anđeo. Bila sam dobra ove godine i nisam plakala kod doktora. Ne treba mi lutka za Božić, tata. Samo molim te reci Bogu da nam pošalje drva. Mami je hladno i stalno plače noću misleći da ja spavam. I čizme su mi se pocepale, pa ne mogu u školu. Voli te tvoja Sofija, Bagremova 12."

Kolektiv koji je postao porodica

U prostoriji je zavladala potpuna tišina. Kada su ostale kolege, ljudi koji su videli sve i svašta, pročitali Sofijine reči, niko nije ostao ravnodušan. Bez mnogo reči, novčanici su počeli da se otvaraju. Vozači, šalterski radnici i kuriri dali su sve što su imali kod sebe – dnevnice, bakšiše, novac za topli obrok.

Sat vremena kasnije, žuti poštanski kombi nije nosio običnu poštu. Bio je do krova napunjen ogrevom, hranom, novom odećom i onom najlepšom lutkom iz izloga. Kada su stigli u Bagremovu 12, vrata je otvorila bleda žena, umotana u tanko ćebe. Iza njenih leđa stidljivo je provirila mala Sofija.

"Ovo je specijalna pošiljka, prioritetna. Stiže direktno sa neba," rekao je Mile, jedva zadržavajući suze dok je Sofiji pružao paket.

Te večeri, kuća u Bagremovoj ulici bila je najtoplije mesto u gradu. Ne samo zbog vatre koja je napokon planula u peći, već zbog dobrote koja se probudila u ljudima. Mile je sedeo kod kuće, pijući čaj u miru. Shvatio je da njegov posao nije samo prenošenje pisama, već da ponekad, uz malo zajedništva, poštari mogu biti i donosioci istinskih čuda.