Čast ispred imetka: Dug koji nije postojao na papiru, ali je bio upisan u duši

Kada je stari Stanko preminuo, selo je utihnulo. Bio je to čovek čija je reč bila tvrđa od planinskog kamena, a stisak ruke obavezujući kao najstroži zakon. Njegov sin Bogdan, mladić koji je tek zakoračio u dvadesete, ostao je sam na prostranom, ali oronulom imanju. Dok je tuga još pritiskala zidove njihove stare kuće, a poslednji gosti sa daće odlazili, Bogdan nije ni slutio da ga čeka ispit koji će odrediti njegovu sudbinu.

Svega nekoliko dana nakon što je zemlja pokrila Stanka, u dvorište je ušao Gazda Jovo – najbogatiji čovek u kraju, vlasnik svega što se moglo posedovati. Seo je pod stari orah, zapalio cigaretu i bez uvoda rekao: „Bogdane, tvoj otac mi je ostao dužan dve hiljade evra za seme i đubrivo. Rekao je da ćemo sravniti račune posle žetve, ali sudbina ga je pretekla.“

Bogdan je osetio kako mu se tlo izmiče. Taj iznos je za njega bio nedostižan san. „Čika Jovo, otac mi to nije pomenuo. Postoji li neki potpis, neka priznanica?“ upitao je mladić drhtavim glasom. Jovo se samo hladno nasmešio: „Papir? Naš papir je bio obraz i ruka koju smo jedan drugom pružali tri decenije. Ako ti misliš da njegova reč više ne vredi, slobodno reci. Ja te neću tužiti, jer nemam dokaz, ali će selo znati ko je bio Stanko.“

Odluka koja je šokirala komšije

Ubrzo je celo selo brujalo. Svi su savetovali Bogdana da ne bude lud. „Jovo te laže! Koristi tvoju muku! Nema papira, nema duga!“ vikali su mu preko ograde. Ali Bogdan je te noći dugo gledao u očevu fotografiju. Setio se reči koje mu je Stanko ponavljao od malih nogu: „Sine, čovek je bogat onoliko koliko mu je obraz čist. Pare dolaze i odlaze, ali ukaljano ime se ne pere ni rekom.“

Sutradan je Bogdan uradio ono što niko nije očekivao. Odveo je Šarulju, jedinu kravu hraniteljku, na pijacu i prodao je ispod cene. Zatim je stavio na doboš i dva hektara najlepše šume pored reke, koju je njegov deda s ponosom čuvao. Kada je skupio svaku novčanicu, stavio ih je u običnu kovertu i krenuo ka Jovinoj palati na brdu.

U raskošnom salonu, među mermerom i kristalom, Bogdan je izgledao kao stranac u svojim blatnjavim cipelama. „Evo novca, Gazda Jovo. Dve hiljade evra, do poslednjeg centa“, rekao je tiho, spuštajući kovertu na stakleni sto.

Trenutak istine pod Jovinim krovom

Jovo je polako podigao kovertu, ali je nije otvorio. „Odakle ti ovo, mali? Znam da tvoj otac nije imao ušteđevinu“, upitao je oštro. Kada mu je Bogdan priznao da je prodao kravu i dedovinu, nastao je muk. Jovo je ustao, prišao mu blizu i zagledao se u mladićeve oči. „Prodao si sve što imaš za dug koji niko nije video na papiru? Zašto?“

„Zato što moj otac nikada nije lagao“, odgovorio je Bogdan ponosno. „Neću dopustiti da se o njemu priča kao o dužniku dok ja gazim po njegovoj zemlji. Radije ću gladovati nego dopustiti da mu se ime pominje po zlu.“

Tada se desilo čudo. Gazda Jovo, čovek za koga su svi mislili da umesto srca ima kamen, naglo je zagrlio mladića, a suze su mu zasijale u očima. „E, moj Stanko... ostavio si za sobom vuka, a ne kera“, prošaputao je.

Gurnuo je kovertu nazad u Bogdanov džep. „Uzmi ovo, sinko. Tvoj otac mi nije dugovao ni jedan jedini dinar. Naprotiv, ja sam njemu dugovao život jer me je izvukao iz snežnih smetova devedeset pete. Izmislio sam dug da vidim da li si od oca nasledio kičmu ili samo džepove. Livadu sam ja kupio preko posrednika – tvoja je, vraćam ti je. Šarulju ćemo naći, a ti od sutra radiš sa mnom. Treba mi čovek na koga mogu da se oslonim, jer je poštenje postalo ređa roba od zlata.“

Bogdan se vratio kući uzdignute glave. Te večeri selo je ućutalo, a priča o očevoj reči postala je legenda koja se prenosi s kolena na koleno. Pokazao je svima da se istinsko bogatstvo ne meri novcem, već čašću koja nema cenu.