Zakon protiv srca: Kako je „Ledeni sudija“ u torbi optužene pronašao sopstvenu sudbinu

U sivoj, hladnoj zgradi Kantonalnog suda, gde su emocije bile nepoželjan gost, sudija Tarik je bio poznat kao čovek od kamena. U svojim ranim četrdesetim, uvek besprekorno odeven u crnu togu, verovao je samo u jednu svetinju – slovo zakona. Odrastao u domu za nezbrinutu decu, Tarik je svoj uspeh sagradio na disciplini i uverenju da svako sam kuje svoju sreću. „Mene niko nije mazio“, govorio bi, „pa neću ni ja druge“.

Tog kišnog ponedeljka, ispred njega je stajala Emina. Bila je to starica sitne građe, u izlizanom džemperu, čije su drhtave ruke stezale ofucanu torbu. Optužnica je bila prosta: krađa tri kutije lekova za srce u lokalnoj apoteci. Vrednost: 150 maraka. Za zakon – krivično delo. Za Tarika – rutina.

„Krađa je krađa, gospođo“

Dok je tužilac monotonim glasom tražio uslovnu kaznu zatvora, Tarik je listao papire, ne udostojivši staricu ni pogleda. Kada je dobila reč, Emina je jedva ustala. „Gospodine sudija... nemam penziju, a srce me steže noćima. Htela sam samo da preživim još malo... vratiću čim mognem“, šapnula je glasom koji je pucao.

Tarik je snažno udario čekićem. Bang! „Tišina! Ovde ne sudim po emocijama, već po zakonu! Ako nemate novca, postoje službe, ne možete uzimati tuđe“, odsekao je oštro. Emina se skupila, a lice joj je postalo pepeljasto sivo. Pre nego što je Tarik izgovorio presudu, starica se uhvatila za grudi i srušila na pod sudnice.

Tajna skrivena u staroj torbi

U opštoj pometnji, Tarik je sišao sa svog postolja. Dok su čekali hitnu pomoć, pogled mu je pao na Emininu torbu koja se prevrnula pri padu. Sadržaj se rasuo po parketu: pola vekne hleba, maramice, klupko vune i jedan stari koverat vezan crvenom trakom. Iz koverte je iskliznula crno-bela fotografija.

Tarik ju je podigao, a onda je osetio kako mu tlo nestaje pod nogama. Na slici je bila mlada, nasmejana žena koja drži bebu u belom ćebetu. Beba je na levom obrazu imala specifičan mladež – isti onaj koji je Tarik svakog jutra gledao u ogledalu. Isti onaj zbog kojeg su ga u domu zvali „Fleka“.

Okrenuo je sliku i pročitao izbledela slova:
„Moj Tarik, 1984. Oprosti mi što nemam čime da te hranim. Voli te mama, zauvek.“

Majka koja je sudiju pratila iz senke

Prekinuo je suđenje, strgao togu i otrčao za kolima hitne pomoći. Dok su se lekari borili za Eminin život, Tarik je u njenoj torbi pronašao malu svesku. Nije to bio dnevnik, već hronika njegovog uspeha. U njoj su bili zalepljeni svi novinski isečci o njemu: „Tarik Hodžić – najbolji student“, „Mladi sudija doneo prvu presudu“.

Na poslednjoj strani pisalo je:
„Gledam ga izdaleka. Postao je veliki čovek. Bolje da me mrzi što sam ga ostavila, nego da gladuje sa mnom. Samo da ga vidim još jednom pre nego što umrem, makar u sudnici.“

Tarik, „ledeni sudija“, plakao je kao dete u bolničkom hodniku. Shvatio je surovu istinu – ona ga nije ostavila jer ga nije volela, već da bi on imao šansu koju ona nikada nije dobila. Krala je lekove ne da bi živela za sebe, već da bi poživela dovoljno dugo da ga bar još jednom vidi iz prikrajka.

Jedina pravedna presuda

Kada se Emina probudila, Tarik nije bio sudija. Kleknuo je pored njenog kreveta i uzeo njene hladne ruke u svoje. „Nisam ja sudija, majko“, izgovorio je reč koju je čekao četrdeset godina. „Ja sam tvoj sin. Ja sam onaj dečak sa slike.“

Tog dana je stari Tarik nestao. Slučaj je odbačen, a Emina se nije vratila u svoju hladnu sobicu. Tarik ju je odveo svojoj kući. Prvi put u životu, sudija nije večerao sam. Gledao je svoju majku i shvatio da je to jedina pravda koja je ikada bila važna.

Zakon može biti slep, ali ljudska duša ne sme. Ponekad su oni koje najstrože osuđujemo zapravo oni koji su se najviše žrtvovali za nas. Prava pravda se ne deli čekićem, već razumevanjem i ljubavlju.