Dug izbušenih patika: Izbacili su slepog obućara na ulicu, a onda je stala crna limuzina

„Jovo, kupi te prnje i gubi se! Ovaj lokal se renovira, dolazi kladionica!“ Glas gazde Mileta parao je vazduh ispred male obućarske radnje. Majstor Jova, starac od sedamdeset leta, sedeo je na drvenoj stolici, dok su pored njega stajale dve kutije – ceo njegov život stao je u par kalupa, šilo i sliku pokojne žene.

Jova nije video bes na Miletovom licu, jer mu je bolest odavno uzela vid. Čuo je samo prezir. „Slepče, ko će tebi više nositi cipele kad ne vidiš ni prst pred okom?“, dobacio je gazda, zaključao vrata i otišao, ostavljajući starca na vetrometini.

Sećanje na malog Nikolu

Dok je sedeo na ulici, Jova se setio zime od pre petnaest godina. U radnju je tada ušao Nikola, siroče iz komšiluka, u patikama kroz koje je zjapio mraz. Jova ga je posadio pored peći i od ostataka najbolje kože skrojio mu čizme. „Majstore, ja nemam para“, plakao je dečak. Jova se samo nasmejao: „Platićeš, sinko, kad postaneš veliki čovek.“

Sada, dok je Jova čekao da ga mrak i hladnoća potpuno progutaju, zvuk moćnog motora prekinuo je njegove misli. Ogromna crna limuzina popela se na ivičnjak. Iz nje je izašao muškarac u skupom odelu, čiji su koraci odzvanjali sigurnošću kakvu samo uspeh donosi.

„Jesi li to ti, sinko?“

„Majstore, primate li reklamacije? Ove cipele me žuljaju“, rekao je dubok glas. Jova je drhtavim rukama opipao kožu – bila je meka kao puter. „Gospodine, ja više nemam radnju... a i slep sam, ne vidim ni konac da udenem“, odgovorio je starac tiho.

Muškarac je čučnuo ispred njega. „A sećaš li se onih čizmica od restlova koje si napravio dečaku na minus deset? Došao sam da platim dug, Jovo. Porastao sam.“

Jova se trgnuo, srce mu je zalupalo. „Nikola? Jesi li to ti, mali Nikola sa ćoška?“
„Ja sam, majstore“, odgovorio je čovek, a glas mu je napukao od emocija.

Pravda koja stiže u pravi čas

Nikola nije došao samo da ga pozdravi. „Kupio sam ovu zgradu jutros, Jovo. Mile više nije gazda – ti si. Radnja ostaje tvoja dok si živ, pa makar ne popravio više nijednu cipelu.“ Dok je gazda Mile sa distance posmatrao scenu u čudu, Nikola je obećao Jovi i više od krova nad glavom – put u Švajcarsku kod najboljih oftalmologa.

„Ti si meni dao korak kad nisam imao šta da obujem. Ja ću tebi vratiti vid, da gledaš kako tvoj šegrt korača kroz život“, rekao je Nikola, uvodeći starca u limuzinu kao kralja.

Pouka: Majstor Jova je ostavio svoje kutije na trotoaru – više mu nisu trebale. Poneo je samo sliku svoje žene i dokaz da ruka koja nesebično daje nikada ne ostaje prazna. Sudbinu krojimo svojim delima, a istinska dobrota uvek pronađe put nazad do onoga ko je poseje.