Rođendan u senci tišine: Kada deca zaborave, bog pošalje stranca na ručak

Za baku Mariju, 15. januar nije bio samo broj na kalendaru. Bio je to dan kada je punila 80 godina. Ali, u njenim godinama, pokloni nisu bitni. Bitno je bilo obećanje njenog sina Dragana da će tog popodneva, sa ženom i unucima, otvoriti kapiju njene male kuće i ispuniti je smehom.

Marija je ustala pre svitanja, u četiri ujutru. Ignorišući bol u leđima i otečene noge, spremala je gozbu koju njen sin najviše voli. Miris sarme sa suvim rebrima širio se hodnikom, pogača je rumenela u rerni, a na stolu je čekala čuvena „Reforma“ torta – ista ona koju je Dragan obožavao kao dete.

Prazne stolice i jedna poruka

Do podneva je sve bilo savršeno. Postavila je najbolji stolnjak, izvadila kristalne čaše koje čuva samo za najveće praznike i sela pored prozora. Svaki zvuk automobila dizao ju je na noge, ali su vozila samo prolazila pored njene kapije.

Sat je otkucao jedan, pa dva... Supa se hladila, a tišina u kući postajala je nepodnošljiva. Tada je zazvonio telefon. Marija je potrčala, misleći da su blizu, ali na ekranu je stajala samo kratka poruka:

„Mama, izvini. Gužva je na poslu, deca imaju trening, a i auto nam nešto kvari. Doći ćemo sledeći vikend. Srećan rođendan.“

Marija je spustila telefon. Ruke su joj klonule. „Sledeći vikend“ – te iste reči čula je i za Božić i za Uskrs. Sela je za čelo stola, sama pred šest praznih tanjira. Prva suza kanula je pravo u tanjir hladne supe. „Srećan rođendan, Marija“, šapnula je samoj sebi, dok je srce pucalo od samoće.

Nezvani gost sa žutim kombijem

Baš kada je krenula da sklanja hranu, ne želeći više da gleda u taj spomenik izneverenom obećanju, začulo se kucanje. Na vratima je stajao Marko, mladić iz brze pošte. Doneo je paket, ali čim je video bakine crvene oči i postavljen sto za šestoro u praznoj sobi, shvatio je sve.

Mogao je da ostavi paket i ode. Imao je još pedeset isporuka i strogog šefa. Ali Marko je ugasio svoj uređaj za skeniranje, skinuo kačket i nasmešio se. „Bako, nećete verovati, ali od jutros nisam ništa jeo. A ta sarma miriše baš kao ona koju je moja pokojna baka spremala... Ima li mesta za jednog gladnog kurira?“

Mariji su ponovo krenule suze, ali ovog puta od olakšanja. „Ulazi, sine! Ulazi, dušo baka-Marijina!“

Ručak koji je izlečio dušu

Marko je seo na mesto rezervisano za sina. Sat vremena kuća je odjekivala razgovorom. On joj je pričao o svom poslu i devojci, ona njemu o mladosti i receptima. Kada je došlo vreme za tortu, Marko je upalio svećicu „80“. Marija nije poželela da joj sin dođe – poželela je da nebo čuva ovog neznanca koji joj je vratio dostojanstvo.

Na odlasku, zagrlio ju je kao rođenu baku. Marija mu je u džep gurnula komad torte i nešto novca „za užinu“, ne prihvatajući odbijanje. Kada ju je Dragan uveče ponovo pozvao i pitao da li je bila tužna sama, Marija se samo zagonetno nasmešila.

„Nisam bila sama, sine. Bog mi je poslao gosta. Onog najboljeg.“

Porodica nisu uvek oni sa kojima delimo krv. Porodica su oni koji osete našu tugu i odluče da ostanu, čak i kada imaju hiljadu razloga da odu. Dobrota je jedini jezik koji svako srce razume.