Svetlost koja se ne gasi novcem: Priča o električaru Jovanu i jednom prećutanom dugu

Jovan nikada nije voleo decembar. Dok su gradske ulice sijale pod prazničnim ukrasima, on je u svom starom službenom kombiju osećao samo težinu u grudima. Kao radnik "Elektrodistribucije" sa dvodecenijskim stažom, znao je da kraj godine donosi ono najgore – spiskove za isključenja. Tog jutra, na dan Svetog Nikole, šef mu je na sto bacio nalog sa crvenim pečatom. "Nema više čekanja, Jovane. Dug u Donjoj Mahali je premašio svaku meru. Ili donesi isečenu žicu, ili spremi radnu knjižicu."

Težak sneg je zatrpavao puteve dok je Jovan vozio ka periferiji. Pred očima mu je bila trošna kućica Milice, mlade udovice koja je pre samo nekoliko meseci izgubila muža. Ostala je sama sa troje dece u kući koja je više ličila na zaklon nego na dom. Jovan je poneo alat i teška klešta, moleći se u sebi da kuća bude prazna, da završi posao brzo i nestane pre nego što sretne bilo čiji pogled.

Čim je zakoračio u dvorište, vrata su zaškripala. Na pragu je stajala Milica, umotana u tanki, iznošeni džemper koji nije mogao da pobedi mraz. Oči su joj bile umorne, a glas jedva čujan dok je pitala: "Majstore, zar baš danas, na našu slavu?" Jovan je spustio pogled ka svojim cipelama, osećajući kako mu se dlanovi znoje uprkos hladnoći. "Nalog je takav, seko... moram", prodisao je, ne smejući da joj pogleda u lice.

Slavski kolač i jedna voštanica

Milica ga je pozvala unutra. U sobi koja je mirisala na vlagu i hladnoću, na stolu je stajala samo jedna pogača ukrašena krstićem i upaljena slavska sveća. Troje dece, stisnuto jedno uz drugo, gledalo je u Jovana kao u strašnog diva koji je došao da im ukrade i ono malo svetla što im je ostalo. Shvatio je da se greju na jednu jedinu električnu grejalicu i da bi bez nje deca zanoćila u ledenom mraku.

Ruka mu je u džepu stisnula hladnu dršku klešta. U glavi mu je odzvanjala šefova pretnja otkazom, ali pred njim je bio plamen sveće koji se borio sa promajom. Kao otac i čovek, Jovan je znao da postoje zakoni važniji od onih koje pišu direktori. "Gospođo", rekao je iznenada, pročišćavajući grlo, "napravljena je greška u kancelariji. Broj brojila se ne poklapa sa mojim nalogom. Danas neću ništa isključiti."

Investicija u dobrotu

Izašao je na vejavicu, ostavljajući Milicu u suzama olakšanja. Umesto u firmu, pešice se kroz smetove uputio ka centru sela. U unutrašnjem džepu jakne nosio je kovertu sa petnaest hiljada dinara. Bio je to novac koji je mesecima štedeo za nove gume i registraciju svog starog automobila – njegova jedina sigurnost za predstojeću zimu.

Stao je pred šaltersku službenicu u pošti i pružio joj Miličin račun koji je krišom uzeo sa ormarića u hodniku. "Uplatite ovo, da dug bude nula", rekao je kratko. Bez oklevanja je izbrojao novčanice, gledajući kako njegova ušteđevina nestaje iza stakla šaltera. Ostalo mu je tek toliko da kupi hleb za svoju porodicu.

Vratio se do Miličine ograde, neprimetno gurnuo uplatnicu u sanduče i seo u hladan kombi. Ruke su mu drhtale, ali ne od zime. Dok je kretao, video je kroz prozor kako se porodica okuplja oko stola pod upaljenom sijalicom. Jovan je te večeri došao kući bez novca za registraciju, ali sa mirom koji se ne može kupiti. Shvatio je da se dugovi nekada vraćaju onima koji ih nemaju, i da se svetlo u dečijim očima isplaćuje samo čistom dobrotom.

Pouka priče: Ljudskost ne košta ništa, a vredi sve. Ponekad je jedan čin milosrđa jači od svih sistema i pravila na svetu.