Galina i trenutak kada je ponovo pronašla sebe
Tog hladnog, sivog popodneva, Galina je napustila bolnicu sa osećajem kao da je ostavila deo sebe iza tih sterilnih zidova. Radila je već dvanaest sati bez prestanka, boreći se za nečiji život. Pacijent, dijabetičar u komi, bio je stabilizovan tek pred kraj smene, ali cena tog uspeha bila je visoka — iscrpljenost, i fizička i duševna.
Sela je na klupu na autobuskoj stanici, zatvorila oči i pokušala da na trenutak utiša misli. Noge su joj bridjele, glava je bila prazna, a jedina želja — da u tišini osjeti nekoliko sekundi mira.
Ali tišina nije dugo trajala. Telefon je zazvonio. – „Halo?“ – rekla je tiho, već znajući čiji glas slijedi.
– „Gdje si?!“ – odjeknuo je ljutit muški glas s druge strane. Bio je to Viktor, njen muž.
Njegov ton bio je poznat, ali večeras — još oštriji nego inače. – „Došla mi je rodbina! Čekaju večeru već dva sata! Gdje si, pobogu?“ Galina je trepnula, zbunjena. – „Koja rodbina? Nisam znala da neko dolazi.“ – „Zašto bih ti morao reći? Ti si žena! Tvoj posao je kuća i večera, a ne da se motaš po bolnici!“
Njegove riječi su joj odzvanjale u glavi. Dvadeset dvije godine zajedničkog života svedene su na jednu rečenicu puna bijesa.
Galina je pogledala u telefon koji je sada pokazivao — poziv završen. Sve je bilo jasno.
Kada je stigla kući, sve je izgledalo kao scena koju je već mnogo puta doživjela. Smijeh iz dnevne sobe, glasna muzika, glasovi puni zadovoljstva. Na kauču — tetka Zina, u jarkoj haljini, uz nju njena kćerka i nećak Serjoža koji je stalno gledao u telefon.
Viktor je, naravno, bio u centru pažnje. – „Evo je moja Galja!“ – viknuo je veselo, kao da se ništa nije dogodilo. – „Konačno!“ – dodala je tetka uz smijeh. – „Vitya kaže da praviš najbolje pite!“
Galina je samo tiho klimnula. – „Naravno, odmah ću postaviti sto.“
Otišla je u kuhinju. Ruke su joj drhtale dok je vadila lonce i tave. U glavi je sračunavala: krompir, jaja, malo mesa – biće dovoljno. Bez prigovora. Bez riječi.
Satima je kuhala, rezala, pržila. Na stolu su se napokon našli prženi krompir, salata, i par jela koja su izgledala bolje nego što su imala ukusa. Svi su bili zadovoljni, svi — osim nje.
Niko nije rekao „hvala“. Niko nije pitao kako je bilo u bolnici. Niko nije primijetio tamne krugove ispod očiju ni njene tihe uzdahe dok je donosila još hljeba, još tanjira, još krastavaca.
Za stolom su se čuli samo glasovi gostiju:
„Sjećaš se, Vitja, kako je baka kuhala?“
„Ah, to su bila vremena!“, odgovarao bi Viktor.
„Tvoja žena, Galja, baš je tiha. Prava domaćica!“
Te riječi – tiha, nevidljiva, poslušna – odzvanjale su joj u mislima dugo nakon što su gosti otišli.
Kasno u noć, kad je Viktor već otišao na spavanje, Galina je stajala u kuhinji pred planinom prljavog posuđa. – „Vitja, možeš li pomoći?“ – tiho je upitala. – „Umoran sam“, odgovorio je, već zijevajući. „Ti si žena, to ti ide od ruke.“
U tom trenutku, nešto u njoj se slomilo. Dvadeset godina truda, žrtve i tišine — sve je stalo u tu jednu rečenicu: „Ti si žena, to ti ide od ruke.“
Suze su joj same krenule niz lice dok je prala tave i tanjire, svaki udar vode o porcelan bio je kao udarac po njenoj duši.
U bolnici su je svi gledali s brigom. – „Galina Ivanovna, jesi li dobro?“ – pitala je kolegica Lida. – „Dobro sam. Samo nisam spavala.“
Radila je kao automat. Injekcija, pritisak, terapija. Ništa nije osjećala.
Kasnije, doktor Petrov ju je upitao: – „Hoćete li doći na seminar o novim metodama rehabilitacije? Sutra je.“ Na trenutak je poželjela reći „da“, ali pomisao na Viktora ju je zaustavila. – „Ne znam... možda neću moći.“
Te večeri, dok su večerali, Viktor je bio raspoložen. – „Tetka Zina je rekla da imaš zlatne ruke. Kaže da sam srećan muž.“ Galina je samo tiho klimnula.
Zatim je skupila hrabrost: – „Vitja, mogu li sutra ići na seminar?“ – „Seminar? A ko će spremiti večeru?“ – „Moguće je da ti...“ – „Dosta više s tim seminarima!“ – prekinuo ju je. – „Šta će ti to?“
U tom trenutku, Galina je shvatila: on nikada neće razumeti. Za njega je njen život stao onog dana kad se udala.
Sutradan je kolegica Lida ponovo došla s prijedlogom. – „Hajde s nama na jogu, besplatni časovi u medicinskom centru. Za žene iznad pedeset.“ – „Joga?“ – „Da, opušta, pomaže da pronađeš mir. Dođi, nemaš šta da izgubiš.“
I Galina je otišla. Prvi put nakon mnogo godina legla je na prostirku, zatvorila oči i osjetila svoje tijelo. Napetost, bol, težinu – i prvi dašak slobode. Instruktor je rekao: – „Slušajte svoje disanje. Ovo je vaše vrijeme.“
Galina je tada shvatila — nije izgubila sebe. Samo se zaboravila.
Tri sedmice zaredom odlazila je na jogu, tajno. Viktor je mislio da ostaje duže u bolnici. Tamo, u toj tihoj sali, učila je da diše, da osjeća, da ponovo živi.
A onda – opet poziv. – „Gdje si?! Tetka Zina je opet došla! Gdje je večera?!“ Instruktor ju je pogledao. – „Možete se javiti kasnije. Ovo je vaše vrijeme.“
Galina je pogledala telefon. Sedam propuštenih poziva. I rekla: – „Neću.“
Isključila je telefon. I nastavila sa časom.
Kad je došla kući, Viktor je vikao: – „Kako si mogla?! Gosti su gladni!“ – „Nisam tvoja sluškinja, Viktor.“ – „Šta?“ – „Rekla sam — nisam robinja. Ako imaš goste, posluži ih sam.“
Njegov izraz lica bio je šok. Kao da prvi put vidi ženu ispred sebe, ne senku, ne poslušnu figuru — nego osobu.
– „Više me ne voliš?“ – „Možda. Ali konačno sam počela voljeti sebe.“
Mjesec dana kasnije, Galina je uzela odmor. Kupila je paket za odmaralište na Crnom moru. – „Sam?“ – pitao je Viktor. – „Da. Sam.“
Tih dana, dok je slušala talase i pila kafu na terasi, shvatila je koliko dugo nije disala punim plućima. Kada se vratila, bila je preplanula, mirna i nasmijana. – „Konačno si tu!“ – rekao je Viktor, pokušavajući biti drag. – „Da“, odgovorila je. „I sada ću raditi stvari koje volim.“
Od tog dana, utorkom i četvrtkom, Galina je imala svoje vrijeme — jogu. Viktor se bunio, ali se više nije usuđivao vikati. Shvatio je da je pred njim nova žena — ona koja zna da kaže „ne“.
Naučio je da kuva, da ponekad postavi sto, da pita: – „Treba li ti pomoć?“
Galina bi tada samo tiho nasmijano odgovorila: – „Ne, sada je sve u redu.“
Jer je napokon naučila ono što joj niko nikada nije rekao — da vrijedi, da ima pravo na odmor, i da žena nije rođena da služi, već da živi.
Sela je na klupu na autobuskoj stanici, zatvorila oči i pokušala da na trenutak utiša misli. Noge su joj bridjele, glava je bila prazna, a jedina želja — da u tišini osjeti nekoliko sekundi mira.
Ali tišina nije dugo trajala. Telefon je zazvonio. – „Halo?“ – rekla je tiho, već znajući čiji glas slijedi.
– „Gdje si?!“ – odjeknuo je ljutit muški glas s druge strane. Bio je to Viktor, njen muž.
Njegov ton bio je poznat, ali večeras — još oštriji nego inače. – „Došla mi je rodbina! Čekaju večeru već dva sata! Gdje si, pobogu?“ Galina je trepnula, zbunjena. – „Koja rodbina? Nisam znala da neko dolazi.“ – „Zašto bih ti morao reći? Ti si žena! Tvoj posao je kuća i večera, a ne da se motaš po bolnici!“
Njegove riječi su joj odzvanjale u glavi. Dvadeset dvije godine zajedničkog života svedene su na jednu rečenicu puna bijesa.
Galina je pogledala u telefon koji je sada pokazivao — poziv završen. Sve je bilo jasno.
Kada je stigla kući, sve je izgledalo kao scena koju je već mnogo puta doživjela. Smijeh iz dnevne sobe, glasna muzika, glasovi puni zadovoljstva. Na kauču — tetka Zina, u jarkoj haljini, uz nju njena kćerka i nećak Serjoža koji je stalno gledao u telefon.
Viktor je, naravno, bio u centru pažnje. – „Evo je moja Galja!“ – viknuo je veselo, kao da se ništa nije dogodilo. – „Konačno!“ – dodala je tetka uz smijeh. – „Vitya kaže da praviš najbolje pite!“
Galina je samo tiho klimnula. – „Naravno, odmah ću postaviti sto.“
Otišla je u kuhinju. Ruke su joj drhtale dok je vadila lonce i tave. U glavi je sračunavala: krompir, jaja, malo mesa – biće dovoljno. Bez prigovora. Bez riječi.
Satima je kuhala, rezala, pržila. Na stolu su se napokon našli prženi krompir, salata, i par jela koja su izgledala bolje nego što su imala ukusa. Svi su bili zadovoljni, svi — osim nje.
Niko nije rekao „hvala“. Niko nije pitao kako je bilo u bolnici. Niko nije primijetio tamne krugove ispod očiju ni njene tihe uzdahe dok je donosila još hljeba, još tanjira, još krastavaca.
Za stolom su se čuli samo glasovi gostiju:
„Sjećaš se, Vitja, kako je baka kuhala?“
„Ah, to su bila vremena!“, odgovarao bi Viktor.
„Tvoja žena, Galja, baš je tiha. Prava domaćica!“
Te riječi – tiha, nevidljiva, poslušna – odzvanjale su joj u mislima dugo nakon što su gosti otišli.
Kasno u noć, kad je Viktor već otišao na spavanje, Galina je stajala u kuhinji pred planinom prljavog posuđa. – „Vitja, možeš li pomoći?“ – tiho je upitala. – „Umoran sam“, odgovorio je, već zijevajući. „Ti si žena, to ti ide od ruke.“
U tom trenutku, nešto u njoj se slomilo. Dvadeset godina truda, žrtve i tišine — sve je stalo u tu jednu rečenicu: „Ti si žena, to ti ide od ruke.“
Suze su joj same krenule niz lice dok je prala tave i tanjire, svaki udar vode o porcelan bio je kao udarac po njenoj duši.
U bolnici su je svi gledali s brigom. – „Galina Ivanovna, jesi li dobro?“ – pitala je kolegica Lida. – „Dobro sam. Samo nisam spavala.“
Radila je kao automat. Injekcija, pritisak, terapija. Ništa nije osjećala.
Kasnije, doktor Petrov ju je upitao: – „Hoćete li doći na seminar o novim metodama rehabilitacije? Sutra je.“ Na trenutak je poželjela reći „da“, ali pomisao na Viktora ju je zaustavila. – „Ne znam... možda neću moći.“
Te večeri, dok su večerali, Viktor je bio raspoložen. – „Tetka Zina je rekla da imaš zlatne ruke. Kaže da sam srećan muž.“ Galina je samo tiho klimnula.
Zatim je skupila hrabrost: – „Vitja, mogu li sutra ići na seminar?“ – „Seminar? A ko će spremiti večeru?“ – „Moguće je da ti...“ – „Dosta više s tim seminarima!“ – prekinuo ju je. – „Šta će ti to?“
U tom trenutku, Galina je shvatila: on nikada neće razumeti. Za njega je njen život stao onog dana kad se udala.
Sutradan je kolegica Lida ponovo došla s prijedlogom. – „Hajde s nama na jogu, besplatni časovi u medicinskom centru. Za žene iznad pedeset.“ – „Joga?“ – „Da, opušta, pomaže da pronađeš mir. Dođi, nemaš šta da izgubiš.“
I Galina je otišla. Prvi put nakon mnogo godina legla je na prostirku, zatvorila oči i osjetila svoje tijelo. Napetost, bol, težinu – i prvi dašak slobode. Instruktor je rekao: – „Slušajte svoje disanje. Ovo je vaše vrijeme.“
Galina je tada shvatila — nije izgubila sebe. Samo se zaboravila.
Tri sedmice zaredom odlazila je na jogu, tajno. Viktor je mislio da ostaje duže u bolnici. Tamo, u toj tihoj sali, učila je da diše, da osjeća, da ponovo živi.
A onda – opet poziv. – „Gdje si?! Tetka Zina je opet došla! Gdje je večera?!“ Instruktor ju je pogledao. – „Možete se javiti kasnije. Ovo je vaše vrijeme.“
Galina je pogledala telefon. Sedam propuštenih poziva. I rekla: – „Neću.“
Isključila je telefon. I nastavila sa časom.
Kad je došla kući, Viktor je vikao: – „Kako si mogla?! Gosti su gladni!“ – „Nisam tvoja sluškinja, Viktor.“ – „Šta?“ – „Rekla sam — nisam robinja. Ako imaš goste, posluži ih sam.“
Njegov izraz lica bio je šok. Kao da prvi put vidi ženu ispred sebe, ne senku, ne poslušnu figuru — nego osobu.
– „Više me ne voliš?“ – „Možda. Ali konačno sam počela voljeti sebe.“
Mjesec dana kasnije, Galina je uzela odmor. Kupila je paket za odmaralište na Crnom moru. – „Sam?“ – pitao je Viktor. – „Da. Sam.“
Tih dana, dok je slušala talase i pila kafu na terasi, shvatila je koliko dugo nije disala punim plućima. Kada se vratila, bila je preplanula, mirna i nasmijana. – „Konačno si tu!“ – rekao je Viktor, pokušavajući biti drag. – „Da“, odgovorila je. „I sada ću raditi stvari koje volim.“
Od tog dana, utorkom i četvrtkom, Galina je imala svoje vrijeme — jogu. Viktor se bunio, ali se više nije usuđivao vikati. Shvatio je da je pred njim nova žena — ona koja zna da kaže „ne“.
Naučio je da kuva, da ponekad postavi sto, da pita: – „Treba li ti pomoć?“
Galina bi tada samo tiho nasmijano odgovorila: – „Ne, sada je sve u redu.“
Jer je napokon naučila ono što joj niko nikada nije rekao — da vrijedi, da ima pravo na odmor, i da žena nije rođena da služi, već da živi.
Post a Comment