Ponos bace Hamze i lekcija „zidara“: Šta se desi kada srce pobedi dukate

Hamza je bio ime koje se na Baščaršiji izgovaralo s poštovanjem. Vlasnik zlatare, čovek čistog obraza, ali ponosa tvrdog kao hercegovački kamen. Za svoju jedinicu Lejlu imao je velike planove – udaju za bogatstvo, hotele i svilu. Ali sudbina je za Lejlu izabrala Tarika, momka s Vratnika čije su ruke uvek bile sive od maltera, a džepovi prazni.

Kada je Lejla, drhteći, priznala ocu da voli zidara i da čeka njegovo dete, Hamzin ponos se pretvorio u bes. „Zidar?! Da mi se čaršija smeje?“, grmeo je, bacajući fildžane. Te kišne večeri, izbacio je rođenu kćerku kroz tešku drvenu kapiju, poručivši joj da je za njega mrtva. Hamza je verovao da je odbranio čast, ne sluteći da je te noći počeo njegov pad.

Nafaka je čudna stvar

Pet godina kasnije, Hamzina slika bila je sasvim drugačija. Loši poslovi, dugovi i bolest pretvorili su moćnog zlatara u senku od čoveka. Ležao je u hladnoj kući na Bistriku, bez ogreva i nade, čekajući izvršitelje da mu uzmu i poslednji krov nad glavom. Čaršija mu je okrenula leđa, a ponos mu nije dao da traži pomoć.

Tog petka, pred njegovu oronulu kapiju zaustavio se crni, sjajni Mercedes. Hamza je mislio da je kraj. Ali, iz automobila je izašao čovek u sivom odelu, ispravljenih ramena i mirnog pogleda. Uz njega je bila Lejla, lepša nego ikad, i mali dečak sa Hamzinim očima.

„Selam alejkum, babo...“

Na pragu je stajao Tarik. Više nije bilo prašnjavog kombinezona, ali je srce ostalo isto. Hamza je očekivao psovke, naslađivanje nad njegovom bedom, ali Tarik je uradio ono što samo veliki ljudi rade – uzeo je Hamzinu ruku i poljubio je iz poštovanja.

„Čuli smo da te zdravlje ne služi, babo. Došli smo kući“, rekao je Tarik mirno. Hamza je jecao: „Nazvao sam te fukarom, izbacio sam vas... Zašto si došao?“

„Taj tvoj inat me je gurao, babo“, nasmešio se Tarik. „Otišli smo u Nemačku. Radio sam dan i noć. Danas imam firmu, zidamo zgrade koje dodiruju oblake. Ali džaba mi kule, ako moja Lejla plače jer ne zna kako joj je otac.“

Obraz se pere delima, a ne vodom

Mali unuk Emir pružio je dedi kesu ratluka, a Tarik je na sto spustio papir – dokaz da je svaka marka duga isplaćena i da je kuća ponovo Hamzina. Hamza, nekadašnji ponosni zlatar, shvatio je da je svih tih godina bio siromah, iako je imao zlato, a da je Tarik oduvek bio bogat jer je imao čast.

„Zašto, sine? Zašto sve ovo za mene?“, upitao je starac kroz suze. Tarik ga je pogledao pravo u oči: „Zato što se porodica ne ostavlja, kakva god da je. Obraz se ne pere vodom, babo, nego delima.“

Nikada ne potcenjuj čoveka zbog njegovog zanata ili praznih džepova. Zlato može nestati preko noći, ali vredne ruke i čista duša zidaju kule koje nijedna oluja ne može srušiti. Pravo bogatstvo se ne meri u zlatari, već za porodičnom sovrom.