Izbacio je oca sa svadbe zbog blatnjavih čizama: Razlog prljave obuće saznao je prekasno

Hotel „Grand“ u Sarajevu te večeri bio je centar blještavila. Damir, ugledni advokat, slavio je svoje venčanje sa kćerkom moćnog biznismena. Kristalni lusteri, najskuplji aranžmani i gosti u odelima koja koštaju pravo bogatstvo činili su dekor „svadbe godine“. Damir je ponosno stajao na ulazu, ali mu je osmeh nestao kada su se staklena vrata hotela otvorila i unutra zakoračio – on.

Bio je to Safet, Damirov otac. Došao je pravo sa sela, sa Romanije, u starom kaputu koji je mirisao na dim i štalu. Ali ono što je zaprepastilo goste bile su njegove teške, gumene čizme, prekrivene gustom, svežom ilovačom. Blato je otpadalo po snežnobelom mermeru hotela pri svakom koraku. Muzika je utihnula, a šapat zvanica postao je glasniji od violina.

„Sramotiš me pred ljudima!“

Damirovo lice je planulo od besa i stida. Grubo je zgrabi oca za ruku i odvukao ga iza stuba. „Babo, jesi li ti normalan? Pogledaj se! Rekao sam ti da ne dolaziš ako se ne središ! Uništio si mi najvažniji dan“, prosiktao je Damir kroz zube. Safet je samo gužvao svoju staru kapu u hrapavim rukama, gledajući sina očima u kojima nije bilo ljutnje, samo beskrajna tuga.

„Sine... autobus je kasnio, morao sam prečicom kroz park po kiši...“, pokušao je starac da se opravda, ali ga je Damir prekinuo. „Ne zanima me! Uzmi taksi, idi u stan, neću da te gledam ovakvog. Idi pre nego što te moji prijatelji vide.“ Safet se okrenuo bez reči. Pognut, izašao je kroz ista ona vrata, ostavljajući za sobom tragove blata koji su se sušili na skupocenom podu.

Koverta umrljana zemljom

Pola sata kasnije, dok je Damir nazdravljao sa tazbinom, prišao mu je konobar i predao mu vlažnu, zgužvanu kovertu umrljanu zemljom. „Onaj starac je zamolio da vam dam ovo. Rekao je da je to razlog zašto su mu čizme prljave“, rekao je tiho. Damir je otvorio kovertu iza stuba. Unutra je bio bunt novčanica – eura – i papirić ispisan drhtavom rukom.

„Sine, izvini za čizme. Jutros sam prodao onaj gornji Dolac i tvoju kravu Šarulju da ti donesem pare za stan. Kupac je došao po kiši, pa smo gurali kamion iz blata... zato sam prljav. Nisam hteo da se zadužuješ kod banke. Neka ti je srećno, nek si ti meni gospodin, a babo će se snaći.“

Zakazala je jedina pravda koja je bitna

Damiru je papir iskliznuo iz ruku. Njegov otac je prodao sve što ga je hranilo, gurao kamion po pljusku i trčao na autobus da sinu obezbedi budućnost. A taj isti sin ga je isterao kao psa jer se stideo blata koje je bilo simbol najveće ljubavi.

Istrčao je iz hotela, ne mareći za goste i muziku. „Babo!“, urlao je niz ulicu dok je kiša pljuštala. Tražio je sivi kaput u mraku, ali ulice su bile puste. Njegov otac je otišao peške, praznih džepova i slomljenog srca. Damir je pao na kolena na mokar trotoar, shvativši da je njegovo skupo italijansko odelo vrednije od njega samog, i da nijedan mermer na svetu ne može oprati mrlju sa njegove duše.

Pouka: Nikada se ne stidi ruku koje su te hranile i obuće koja je gazila trnje da bi ti hodao po cveću. Pravo gospodstvo nije u svili, već u žrtvi koju roditelj podnosi za svoje dete. Blato se opere, ali sramota ostaje zauvek.