Zavet pod suvom kajsijom: Čekao ju je 40 godina, a onda se zaustavio žuti taksi

U srcu stare kasabe, tamo gde kaldrma još uvek čuva korake prohujalih vekova, stajala je jedna drvena klupa i nad njom – stablo kajsije. To drvo decenijama nije pustilo ni lista ni ploda; njegove grane, crne i kvrgave, izgledale su kao ruke koje u tišini mole za milost. Ljudi su govorili da je drvo mrtvo i da ga treba poseći, ali niko nije smeo da digne ruku na njega. Čuvao ga je Asim.

Svakog dana, tačno u podne, Asim bi izašao iz svoje skromne kuće, maramicom obrisao prašinu sa klupe i seo. Gledao bi niz drum, pušeći svoj duvan u tišini koja je postala njegov jedini verni saputnik. Za decu je bio „ludi Asim“, ali stariji su skidali kapu s poštovanjem. Znali su da on ne sedi tu iz dokolice. Asim je čuvao stražu nad jednim davno datim obećanjem.

Ljubav koju je beg prodao

Sve je počelo 1984. godine, kada je kajsija bila u punom cvatu, a Asim mladić pun nade. Voleo je Lejlu, kćer bogatog trgovca. Voleli su se onako kako se u Bosni voli – tajno, uzdasima i pogledima ispod onog istog stabla. Ali, Lejlin otac nije želeo „fukaru“ za zeta. Jedne noći, silom su je odveli u Minhen, da se uda za čoveka kojeg nikada nije videla.

Lejla je uspela da pošalje samo jednu ceduljicu: „Čekaj me. Vratiću se makar mi to bilo zadnje.“ Asim je pročitao te reči i zakleo se nebu da će je čekati dok se svet ne sruši. Prošle su decenije. Stizale su vesti da ima decu, zlato i vile, ali Asim je odbijao svaku drugu ženu. „Reč je reč“, govorio je onima koji su ga ubeđivali da je zaboravi.

Povratak u smiraj dana

Jednog hladnog novembarskog popodneva, nebo iznad mahale postalo je sivo i teško. Asim je sedeo na klupi, drhteći u starom kaputu, kada je iza krivine usporio žuti taksi. Iz njega nije izašla mlada devojka duge crne kose, već krhka starica sa štapom, bleđeg lica od kreča, ali sa očima koje je Asim prepoznao među hiljadama.

„Lejla...“, uzdahnuo je Asim, dok su mu suze kvasile sedu bradu. Nije video njenu bolest, ni godine koje su je slomile. Video je samo svoju jedinu. Lejla mu je pala u zagrljaj, krhka kao ptiče. „Pobegla sam iz Minhena, Asime. Sinovi su mislili da buncam, ali ja sam morala da dođem. Htela sam da umrem ovde, pod našom kajsijom, a ne u beloj bolničkoj sobi.“

Seli su na onu istu klupu. Asim ju je ogrnuo svojim kaputom, baš kao nekada. Lejla je pričala o svom „zlatnom kavezu“, o bogatstvu koje joj nikada nije zagrejalo dušu kao ovaj sivi kamen mahale. Dok je sunce zalazilo, bojeći nebo u krvavo crvenu boju, Lejla je postajala sve tiša.

„Asime, miriše li kajsija? Čini mi se da miriše kao onog proleća...“ upitala je jedva čujno, gledajući u suve, crne grane.
Asim je progutao knedlu, stegao njenu hladnu ruku i slagao najlepšu laž na svetu:
„Miriše, dušo moja. Sve se beli od cveta, najlepše na svetu.“

Ljubav koja prkosi smrti

Lejla je zaspala poslednjim snom na njegovom ramenu, sa osmehom koji je svedočio o pronađenom miru. Asim je ostao da sedi s njom u naručju dok mrak nije potpuno prekrio kasabu. Nije dozvolio da je odvoje od njega dok se nije uverio da je njena duša konačno stigla kući.

Svega tri dana nakon njene sahrane, Asim je pronađen na istoj klupi, naslonjen na drvo, sa Lejlinom slikom u rukama. Srce mu je stalo, možda od tuge, a možda od žurbe da joj se pridruži tamo gde više nema očevih zabrana i dalekih puteva. Sahranjeni su jedno pored drugog.

Sledećeg proleća, dogodilo se nešto što mahala nikada neće zaboraviti. Suva, crna kajsija, koja decenijama nije pustila ni pupoljak, iznenada je potpuno pobelela. Grane su procvetale toliko silno da su se savijale do same klupe, svedočeći da prava ljubav nikada ne umire – ona samo čeka svoje proleće.