Lekcija o veri i komšiluku: Kada sinovi zaborave, a Bog pošalje „sina preko ograde“

Zima u malim bosanskim selima nije samo godišnje doba; to je ispit izdržljivosti. Te godine, sneg je padao danima, brišući granice između dvorišta i puteva, pretvarajući selo u belu izolaciju. Bio je Badnji dan. Dok se iz okolnih kuća širio miris suvog mesa, tamjana i pečenih kolača, dom bake Milke tonuo je u tišinu i hladnoću.

Milka je u svojih osamdeset godina stala sve što život može da ponudi – i ratove, i oskudicu, i radost. Ali samoću je najteže podnosila. Otkako je ostala udovica, njena jedina veza sa svetom bili su telefonski pozivi sinova koji su „uspeli“ u velikim gradovima.

Telefonski pozivi koji lede srce

Tog jutra, Milka je s nadom gledala u telefon. Prvi poziv stigao je iz Beograda. „Mama, oprosti, kolaps je na putevima, a i deca su bolešljiva. Poslaćemo ti novac po vozaču čim sneg okopni. Volimo te“, odjeknulo je u slušalici. Drugi poziv, iz Minhena, bio je još kraći: „Ovde se radi, mama. Znaš kakav je Zapad, nema slobodnih dana. Srećan Božić, čujemo se.“

Suze koje su krenule, zaledile su se negde u grudima. Milka nije bila ljuta; bila je slomljena. Pogledala je u ugašenu peć i gomilu drva u šupi do koje, sa svojim bolesnim kukom, nije mogla doći kroz smetove. „Neka bude kako je suđeno“, prošaputala je, uvijajući se u stari jorgan dok je mrak polako gutao sobu.

Nezvani gost u prazničnoj noći

Dok je selo slavilo uz pesmu i prangije, Milka je drhtala na kauču, mirna u svojoj odluci da nikome ne bude teret. A onda, oko osam sati uveče, tišinu je prekinuo zvuk lopate. Strug... strug... strug. Neko je čistio put do njenog praga.

Vrata su se otvorila uz škripu, a u sobu je, praćen oblakom hladnog vazduha, ušao visoki momak. Bio je to Edin, njen prvi komšija. Momak od svojih dvadeset i pet godina, rumenih obraza i ruku mokrih od snega. U jednoj ruci nosio je naramak suve bukovine, a u drugoj tepsiju iz koje se pušila sveža sirnica.

„Edine? Šta radiš ovde, sine, po ovom nevremenu?“, promucala je starica.

Mladić nije trošio reči. Kleknuo je ispred starog „Smederevca“, očistio pepeo i vešto rasplamsao vatru. Ubrzo je sobu ispunila toplina i narandžasti sjaj plamena. Tek tada se okrenuo baki i spustio večeru na sto.

„Zima ne pita ko se krsti, a ko klanja“

Milka je plakala, onim teškim suzama koje teku kada se duša konačno otopi. „Edine, sine... zašto? Nije tvoj Božić, tvoji slave Bajram. Šta će ljudi reći?“

Edin je prišao, uzeo njene krhke ruke u svoje snažne dlanove i blago se nasmešio:
„Teta Milka, zima ne pita ko se krsti, a ko klanja. Zima samo pita imaš li drva i imaš li koga svog. Moji su me učili da komšija ne sme zaspati gladan ni sam, pa makar bio na kraj sveta, a ne preko ograde. Bog je jedan, teta Milka, samo ga zovemo drugačije. I On sigurno ne bi voleo da vi sedite u mraku dok se moji vesele.“

Praznik koji traje cele godine

Te noći, Milkina kuća bila je najtoplije mesto na svetu. Edin je ostao satima, ložeći vatru i slušajući njene priče o prohujalim vremenima. Kada je sutradan svanulo božićno jutro, Milka je na pragu dočekala komšije uzdignute glave.

„Moji sinovi su mi poslali izvinjenje“, rekla je ponosno prolaznicima, „ali Bog mi je poslao sina. Zove se Edin.“

Kažu da je sinove u Beogradu i Minhenu bilo sramota da nazovu kada su čuli priču. Edin nikada nije tražio slavu. Njemu je najveća plata bila to što Milka više nikada nije dočekala praznik u samoći. Od te zime, bez obzira da li je u kalendaru Božić ili Bajram, na stolu su uvek stajale dve tacne.

Ova priča nas podseća da humanost nema pasoš ni versko obeležje. Prava porodica je ona koja se pojavi kada je najteže, a najlepše molitve su one koje se izgovore kroz dobra dela prema drugima.